Допринос Православне Цркве преовладавању
мира, правде, слободе, братства и љубави међу народима и укидању расних и
других дискриминација
„Јер
Бог је тако заволео свет свој да је и Сина Свога Јединороднога дао, да свако ко
верује у њега не погине, него да има живот вечни“ (Јн. 3, 16). Црква Христова живи „у свету“, али није „од света“
(Јн 17, 11 и 14-15). Црква, као Тело оваплоћенога Бога Логоса (Јован Златоуст, Беседа пред прогонство II, PG 52, 429) јесте живо „присуство“, знамење и икона Царства Тројичнога
Бога у историји, и она благовести „нову
твар“ (2. Кор. 5, 17), „нова небеса и
нову земљу... где правда обитава“ (2. Петр. 3, 13); једaн свет у којем ће
Бог „отрти сваку сузу из очију њихових
[људских], и смрти неће бити више, ни
жалости ни јаука, ни бола неће бити више“ (Откр. 21, 4).
Овим
ишчекивањем Црква већ живи и предокуша га, по преимућству када год савршава Свету Евхаристију,
сабирајући „на једно место“ (1. Кор.
11, 20) расејану децу Божју (Јн 11, 52) у једно Тело, без обзира на расу, пол,
узраст, друштвени или други статус, где „нема ни Јудејца ни Јелина, нема више
роба ни слободнога, нема више мушког ни женског“ (Гал. 3, 28; уп. Кол. 3, 11),
у једном свету помирења, мира и љубави.
Овај
предокус „нове твари“, преображенога света,
Црква такође доживљава и у личностима својих Светитеља, који су својим подвигом
и врлином већ у овом животу постали слике Царства Божјега, доказујући и
потврђујући на тај начин да ишчекивање једног света мира, правде и љубави није
утопија, него „ипостас свега чему се
надамо“ (Јевр. 11, 1), што је могуће благодаћу Божјом и човековим духовним
подвигом.
Непрестано
надахњивана ишчекивањем и овим предокушањем Царства Божјег, Црква није
равнодушна према човековим проблемима сваке епохе, него, напротив, учествује у
његовој зебљи и егзистенцијалним проблемима, узимајући, као Господ њен, бол и
ране које зло изазива у свету и заливајући, као добри Самарјанин, уљем и вином
ране човекове (Лк. 10, 34) речју „трпљења и утехе“ (Рим. 15, 4; Јевр. 13, 22) и
делатном љубављу. Њена реч упућена
свету има за циљ не да му суди или да га осуђује (уп. Јн 3,17 и 12, 47) него
првенствено да му пружи своје Јеванђеље као руковођ Царства Божјег, наду и
сигурност да зло, у било ком облику, нема последњу реч у историји и да му не
треба препустити да оно управља историјским током.
Преношење
поруке Јеванђења сходно последњој Христовој заповести, „Идите и научите све
народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што
сам вам заповедио“ (Мт. 28, 19), представља вековечно послање Цркве. Ово
послање и мисија треба да се спроводи не агресивно нити у разним видовима
прозелитизма, него у љубави, смиреноумљу и поштовању идентитета сваког човека
као и културну посебност сваког народа. Овом мисионарском настојању треба да
допринесу све Православне Цркве.
Почивајући
на овим начелима, као и на свеукупном искуству и учењу светоотачког, литургијског и подвижничког предања,
Православна Црква учествује у проблематици и стрепњи савременог човека у погледу
темељних егзистенцијалних питања, која заокупљају савремени свет, са жељом да
допринесе њиховом решавању, како би у свету преовладао мир Божји „који
превазилази сваки ум“ (Флп. 4, 7), измирење и мир.
I Вредност људске
личности
1.
Вредност људске личности, која произилази из стварања човека као иконе и
подобија Божјег и његове мисије на основу плана Божјег о човеку и свету, била
је извор надахнућа за Свете оце Цркве, који су се удубљивали у тајну Божанског
домостроја спасења. Свети Григорије Богослов карактеристично наглашава за
човека да га је Творац „(створио) као
неки други свет, у маломе велики, поставио на земљи анђела другога, мешовитог
поклоника, намесника видљиве творевине, посвећеника духовне (творевине), цара
на земљи... биће овде устројавано и другде пресељавано, и савршетак Тајне,
стремљењем ка Богу обожавано“ (Беседа
45. на Свету Пасху, 7. PG 36, 632 AB). Циљ оваплоћења Логоса Божијег јесте
обожење човека. Христос је, обновивши у себи старог Адама (уп. Еф. 2, 15), „саобожио
човека, поставши првина наде наше“ (Јевсевије Кесаријски, Јеванђелско доказивање, 4, 14. PG 22, 289A). А ово је због тога што,
као што је у старом Адаму већ сапостојао сав људски род, тако исто је и у Новом
Адаму возглављено цело човечанство. „Јединородни
је постао човек... возглављујући, поново, и у првобитно стање доводећи,
посрнули род људски, односно човека“ (Кирило Александријски, Тумачење или коментар Јеванђеља по Јовану,
9. PG 74, 273D-275A). Ово учење Цркве је неисцрпни извор сваког хришћанског
настојања за очувањем човекове вредности и величине.
2.
Неопходно је, на овој основи, развијати међухришћанску сарадњу у свим правцима,
ради заштите вредности човека а самим тим и дар мира, како би мировни напори
свих хришћана, без разлике, задобили што већу тежину и снагу.
3. Као претпоставка једне шире сарадње по
овом питању, од користи може бити заједничко прихватање највише вредности
људске личности. Православне помесне Цркве су могу допринети међуверском
разумевању и сарадњи, кроз мирољубиво сапостојање и друштвеном саживљењу народâ, а да то не повлачи било какав
религијски синкретизам.
4. Уверени
смо да као „Божји сарадници“ (1. Кор.
3, 9) можемо приступити овој служби заједно са свим људима добре воље, свима који
воле мир по Богу, на добробит људског друштва на локалном, националном и
међународном нивоу. Ово служење је заповест Божја (Мт. 5, 9).
II О слободи и
одговорности
1. Слобода
је један од најузвишенијих дарова Божјих
човеку. „Створивши од почетка човека, Бог га је
оставио слободним и самовласним, потчињавајући га само закону заповести“
(Григорије Богослов, Беседа 14, О љубави
према сиромаштву, 25. PG 35, 892А). Слобода, с једне стране, чини човека
способним да напредује ка духовном савршенству, али, истовремено, скрива
опасност непослушности, одвајања од Бога и тиме и пада, одакле потичу и
трагичне последице зла у свету.
2.
Последица тога зла су несавршенства и недостаци који данас преовладавају у
животу, као што су: секуларизација, насиље, морално опустошење, приметни
неприродни феномени болести узимања наркотикâ и других зависности, особито код
дела савремене омладине, затим расизам, наоружавање, ратови и друштвена зла као
њихове нуспојаве, угњетавања неких друштвених група, верских заједница и целих
народа, друштвена и социјална неједнакост, ограничавање људских права на плану
слободе савести и, посебно, верске слободе, дезинформација и усмеравање јавног
мнења, економска беда, неједнака расподела или потпуно лишавање добара апсолутно неопходних за живот, глад милиона неухрањених
људи, насилна расељавања
становништва и насилно трговање људима, избеглички хаос, уништавање природне
средине, неконтролисана употреба генетског биоинжењеринга и биомедицине у
погледу почетка, трајања и краја људскога живота. Све ово испреда мрежу
бескрајног стреса савременог човечанства у агонији.
3.
Насупрот таквом стању, које је довело до слабљења схватања значаја човекове
личности, дужност је Православне Цркве данас да проповеђу, богословљем,
богослужењем и својим пастирским деловањем, сведочи истину слободе у Христу. „Све ми је слободно, али све не користи; све
ми је слободно, али све не изграђује. Нико нека не тражи што је његово, него
сваки оно што је другога... Јер, зашто да моју слободу суди савест другога?“
(1Кор. 10, 23-24; 10, 29). Слобода без одговорности и љубави напослетку коначном
губљењу слободе.
III О миру и правди
1.
Православна Црква признаје и непрестано указује на средишње место мира и правде у животу људи. Oна која је то сâмо Откривење у Христу, окарактерисана је као „јеванђеље мира“ (Еф. 6, 15), јер
Христос, „помиривши његовом крвљу на
крсту“ све (Кол. 1, 20), „благовести
мир вама који сте далеко и онима који су близу“ (Еф. 2, 17) и постаде „мир наш“ (Еф. 2, 14). Овај мир „који превазилази сваки ум“ (Флп. 4, 7)
јесте, као што је сâм Господ рекао Својим ученицима пре Страдања, шири и
суштинскији од мира који свет објављује: „Мир
вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје“ (Јн
14, 27). А то је због тога што је мир Христов зрео плод у Њему свега возглављеног,
показивање вредности и величине људске личности као иконе Божје, истицања
органског јединства рода људског и света у Њему, универзалности начелâ мира,
слободе и социјалне правде и, коначно, плодоносне хришћанске љубави међу људима
и народима света. Истински мир је плод преовладавања свих ових хришћанских
начела на земљи. То је вишњи мир за који се, у свакодневним прозбама,
Православна Црква увек моли, тражећи га од Бога, коме је све могуће и који
услишује молитве оних који му с вером приступају.
2. Из
напред наведенога јасно је зашто се Црква као „Тело Христово“ (1. Кор. 12, 27)
увек моли за мир свега света, мир који је, према Клименту Александријском,
синоним правде (Стромате 4, 25 PG. 8,
1369B – 72А). Свети Василије Велики додаје: „Не могу убедити себе да ћу се моћи назвати достојним слугом Исуса
Христа без љубави према другима и без ширења мира према свима, колико је то у
мојој моћи“ (Посланица 203,1. PG
32, 737B). То се за хришћане толико подразумева, као што бележи овај Свети
отац, да „ништа није у толикој мери
својствено хришћанину колико да мир гради“ (Посланица 114, PG 32, 528B).
Мир Христов је тајанствена сила која извире из човековог измирења са Оцем својим
Небеским „по промислу Исуса, који све у
свему дејствује и неизрециви мир твори, од века предназначени, спријатељивши
нас себи, и кроз себе Оцу“ (Дионисије Ареопагит, О Божанским именима, 11, 5, PG 3, 953АB).
3. Дужни
смо истовремено нагласити да дарови мира и правде зависе и од људске сарадње.
Свети Дух раздељује духовне дарове када покајањем тражимо мир и правду Божју.
Ови дарови мира и правде појављују се тамо где хришћани улажу труд на делу
вере, љубави и наде у Христу Исусу Господу нашем (1. Сол. 1, 3).
4. Грех
је духовна болест чији су спољни симптоми немири, свађе, злочини и ратови са њиховим
трагичним последицама. Црква настоји да отклони не само спољашње симптоме ове
болести, него и сâму ту болест, грех.
5.
Православна Црква истовремено сматра својом дужношћу да поздрави све што
доприноси истинском миру (Рим. 14, 19) и што отвара пут правди, братимљењу,
истинској слободи и узајамној љубави између свеколике деце једног Небеског Оца,
као и међу свим народима који сачињавају јединствену људску породицу. Она
састрадава, опет, са свим људима који су у различитим крајевима света ускраћени
за добра мира и правде.
IV Мир и
предупређивање рата
1. Црква
Христова осуђује уопште рат који сматра за пoследицу зла и греха у свету. „Откуда ратови и борбе међу вама? Не отуда
ли, од сладострашћа ваших, која се боре у вашим удима?“ (Јак. 4, 1). Сваки
рат представља претњу за уништење творевине и живота.
То
посебно важи кад су у питању ратови уз употребу оружја за масовно уништење,
чије би последице биле застрашујуће. Не само да би смрт задесила непредвидив (ἀπρόβλεπτον) број људи, него би и преживелима живот постао неподношљив. Појавиће се
неизлечиве болести, проузроковаће се генетске промене и други ужаси, који ће разорно
утицати и на наредне нараштаје.
Веома је
опасно не само нуклеарно наоружање, него и хемијско, биолошко и сваки други вид
наоружања, које ствара лажни осећај надмоћи и доминације над светом који нас
окружује. Таква наоружавања стварају атмосферу страха и недостатка поверења и
постају узрок нове трке у наоружању.
2. Црква
Христова, сматрајући рат производом греха и зла у свету, охрабрује сваку
иницијативу и настојање да се он предвиди или предупреди помоћу дијалога или
сваким другог погодног средства. У случају када рат постане неизбежан, Црква
наставља да се стара и пастирски моли за своју децу која је укључена у ратне
сукобе ради заштите њиховог живота и слободе, улажући сваки напор за што
скорије успостављање мира и слободе.
3.
Православна Црква снажно осуђује различите облике сукоба и ратова који су
резултат фанатизма који происходи из религиозних начела. Дубоку забринутост
изазива стална тенденција повећања притисака на хришћане због њихове вере на
Блиском истоку и другде, као и покушај искорењивања Хришћанства из његових
предањских колевки. На тај начин су доведени у питање међуверски и међународни односи,
док су многи хришћани приморани да напусте своја огњишта. Православни широм
света састрадавају са својом браћом хришћанима, са свим другим прогоњеним у
овој области, и позивају на изналажење праведног и трајног решења проблемâ у
том региону.
Осуђују
се, такође, ратови инспирисани национализмом, који изазивају етничка чишћења,
измене државних граница и заузимање туђих територија.
V Православна Црква против
дискриминација
1. Господ
као Цар правде (Јевр. 7, 2-3) осуђује насиље и неправду (Пс. 10, 5), као и
нечовечни став према ближњем (Мк. 25, 41- 46; Јак. 2, 15-16). У Царству
Његовом, које се иконизује и присутно је у Цркви Његовој већ овде на земљи, нема
места ни мржњи, ни непријатељству и нетрпељивости (Ис. 11, 6; Рим. 12, 10).
2. Став
Православне Цркве у конкретном случају је јасан. Црква верује да је Бог „створио од једне крви сваки народ
човечанства да станује по свему лицу земаљскоме“ (ДАп. 17, 26), и да у
Христу „нема више ни Јудејца ни Јелина,
нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског; јер сте ви сви један
(човек) у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28). На питање „а ко је мој ближњи?“, Христос је одговорио причом о милостивом
Самарјанину (Лк. 10, 25-37). На тај начин је проповедао рушење сваке преграде
мржње и предубеђења. Православна Црква исповеда да је, независно од боје коже,
расе, пола, националности, језика, сваки човек створен по икони и подобију
Божјем и да ужива иста права у друштву. Православна Црква, доследна овој вери,
не прихвата дискриминације из било ког од наведених разлога будући да оне
претпостављају вредносно разликовање међу људима.
3. Црква,
у духу поштовања људских права и подједнаког поступања према људима, вреднује
ову примену начела у светлу свога учења о светим тајнама, породици, положају
двају полова у Цркви и, уопште, у светлу вредности црквеног Предања. Црква има
право да на јавном месту прокламује сведочење свога учења.
VI Мисија Православне
Цркве као сведочење љубави у служењу
1. Вршећи
своју спасоносну мисију у свету, Православна Црква се делатно стара о свим
људима којима је неопходна помоћ, о гладнима, убогима, болеснима, непокретнима,
старима, прогоњенима, заробљенима, сужњима, бескућницима, сиротима, жртвама
катастрофа и ратних сукоба, трговине људима и савремених облика ропства. Напори
које Православна Црква улаже у борби против немаштине и социјалне неправде,
представљају израз њене вере и служења самом Господу који је себе поистоветио
са сваким човеком, а посебно са онима који се налазе у животним невољама: „Када учинисте једноме од ове моје најмање
браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40). У овом вишестраном социјалном служењу
Црква може да сарађује са различитим друштвеним чиниоцима.
2.
Антагонизми и непријатељства у свету доносе неправду и неравноправност у
погледу учешћа људи и народа у добрима Божје творевине. Они милионима људи
ускраћују основна добра и доводе људско постојање до беде, изазивају масовне
сеобе становништва, узрокују националне, верске и друштвене сукобе који прете
унутрашњој кохезији друштава.
3. Црква
не може остати равнодушна пред тешким економским стањем које негативно утиче на
целокупно човечанство. Она истрајава не само на потреби да се економија заснива
на моралним начелима, него и да, на видљив начин, делатно служи човеку,
сагласно учењу Апостола Павла „да се тако
ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати се речи Господа Исуса коју он
рече: Блаженије је давати него примати“ (ДАп. 20, 35). Свети Василије пише:
„Свако у своме делу мора поставити за циљ
служење онима који имају потребе, а не личну корист“ (Одговори опширнији, PG 31,1025А).
4. Јаз
између богатих и сиромашних драматично се повећава услед економске кризе, која
је обично резултат неограничене, неправедне добити економских чинилаца,
гомилања богатства у рукама малог броја моћника и погрешне економске активности
која, лишена праведности и људског саосећања, не служи, коначно, стварним потребама
човечанства. Одржива економија је она која усаглашава успех са
праведношћу и социјалним алтруизмом.
5. У
светлу ових трагичних стања, јасна је огромна одговорност Цркве у борби против
глади, као и свака друга одговорност за немаштину у свету. Ова појава нашег
времена, у којем државе живе под тиранијом економске глобализације, открива
озбиљну кризу идентитета савременог света, јер глад не само да угрожава
божански дар живота читавих народа, него повређује достојанство и светост људске
личности, вређајући тиме и самога Бога. Због тога, уколико је старање за нашу
храну једно материјално питање, онда старање за храну нашег ближњега јесте
духовна тема (Јак. 2,14-18). Према томе, мисије свих Православних Цркава је да
покажу солидарност и да организују успешно прикупљање помоћи браћи у немаштини.
6. Света
Црква Христова у свом Саборном Телу, обухватајући у своје наручје многе народе
земаљске, истиче начело свељудске жртвене љубави и подржава најтешњу сарадњу
народа и држава за мирно решавање разлика.
7. Стално увећавано наметање човечанству потрошачког начина живота,
лишеног хришћанских моралних вредности, изазива узнемиреност у Цркви. У том
смислу, овај потрошачки начин живота, у спрези са секуларизованом глобализацијом,
прети да доведе народе до губитка њихових духовних основа, до историјске
амнезије и заборављања предањâ.
8.
Средства јавног информисања неретко дејствују под идеолошком контролом левичарског
глобализма и тако постају оруђа проношења потрошачког духа и неморала. Посебну
узнемиреност изазивају случајеви када је однос према верским вредностима
обележен недостатком поштовања, а некада и светогрђем, што изазива поделе и
буне унутар друштва. Црква упозорава своју децу на опасност утицања на савест
коју доносе средства јавог информисања, као и на употребу медија не за
зближавање људи и народâ, него за управљање њима.
9. На путу
којим проходи Црква, проповедајући и вршећи спасоносну мисију човечанству, она
се све чешће суочава са појавама секуларизације. Црква Христова је позвана да
поново изрази и пројави своје пророчко сведочење свету, ослањајући се на
искуство вере и подсећајући, притом, на своју стварну мисију објављивања
Царства Божјег и неговања свести о јединству свога стада. На тај начин, за
Цркву се отвара широко поље деловања, будући да издељеном свету пројављује
пример евхаристијске заједнице и јединства као суштински елемент еклисиолошког
учења.
10.
Непрестана жеђ за повећањем стандарда и претерана потрошња неизбежно доводе до
несразмерне употребе и исцрпљивања природних ресурса. Творевина коју је Бог
саздао и која је човеку дата да је „обрађује
и чува“ (уп. 1. Мој. 2, 15), трпи последице људскога греха: „Јер се твар покори таштини, не од своје
воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити
од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божје. Јер знамо да сва твар
заједно уздише и тугује до сада“ (Рим. 8, 20-22).
Еколошка
криза која стоји у вези са климатским променама и претераним загревањем
планете, представља приоритетни дуг за Цркву, еда би, духовним средствима која
поседује, допринела чувању творевине Божје од људске незајажљивости.
Користољубље ради задовољавања материјалних потреба доводи до духовног сиромашења
човека и уништења животне средине. Не треба заборавити да ово природно богатство
земље није власништво човека, него Творца: „Господња
је земља и пуноћа њена, васељена и сви који живе у њој“ (Пс. 23, 1).
Православна Црква на тај начин наглашава заштиту творевине Божје неговањем човекове
одговорности за Богом дану природну средину и истицањем врлине штедљивости и
уздржавања. Дужни смо да се подсећамо да немају само данашњи нараштаји право на
природна добра која нам је подарио Творац, него и будући.
11. За
Православну Цркву способност за научно истраживање света представља дар који је
човеку дат од Бога. Међутим, истовремено са овим потврдним схватањем, она наглашава
и опасности које су скривене у одређеним научним достигнућима. Црква сматра да
је научник слободан да истражује, али да је он и обавезан да прекине своје
истраживање када се преступају основна хришћанска и људска начела: „Све ми је дозвољено, али све не користи“
(1Кор. 6, 12), јер „добро које се не
оствари на добар начин, није добрo“ (Григорије Богослов, Богословска реч 1, 4, PG 36, 16C). Овај
став Цркве показује се вишеструко неопходним ради исправног ограничавања
слободе и коришћења плодова науке готово у свим сегментима, а посебно у области
биологије, у којој се очекују нова достигнућа, али и опасности. Притом,
наглашавамо несумњиву светост људског живота од зачећа до природне смрти.
12. Последњих година је приметан
изузетан скок у развоју биолошких наука и биоинжењеринга који је повезан са
њима, чија се многа достигнућа сматрају усрећујућим за човека, али изазивају
етичке дилеме, док се друга опет одбацују. Православна Црква верује да човек није просто скуп ћелија, ткива
и органа, нити га предодређују само биолошке чињенице. Човек представља створење
„по слици Божјој“ (1Мој. 1, 27), и са њиме се мора опходити с дужним
поштовањем. Признавање ових елементарних начела доводи до закључка да смо како
током истраживања тако и код практичне примене нових открића и проналазака,
дужни да штитимо апсолутно право сваког човека да ужива поштовање у свим фазама живота, као и вољу Божју пројављену приликом стварања света.
Истраживање треба да узме у обзир морална и
духовна начела, као и хришћанска установљена предања. Неопходно поштовање мора се указивати и
целокупној творевни Божијој како приликом употребе од стране човека, тако и
приликом истраживања, сагласно заповести Божјој [датој] човеку (1Мој. 2,15).
13. У ово
доба секуларизације, осећа се посебно потреба наглашавања значаја светости живота
с обзиром на духовну кризу која карактерише савремену културу. Погрешно схватање
слободе као ослобођења доводи до повећања криминала, уништавања и обесвећења
светињâ, престанка
поштовања слободе ближњих и светости живота. Православно предање, обликовано
кроз опит хришћанских истина, носилац је духовног живота и подвижничког етоса
који треба нагласити и осветлити посебно у наше време.
14. Посебно пастирско старање Цркве за
младе у погледу њиховог васпитања у Христу показује се трајном и непоколебљивом
потребом. По себи се разуме да пружање пастирске одговорности Цркве за богодану
установу породице, коју се увек увек и неопходно одржава у Светој тајни
хришћанског брака, као сједињења мужа и жене, које осликава јединство Христа и
Цркве (Еф 5, 32). То постаје актуелно посебно у контексту настојањâ да се у
неким земљама озаконе, а у појединим хришћанским заједницама и богословски
утемеље, облици заједничког живота супротни погледима хришћанског предања и
учења. Док ишчекује возглављење свих у једном Телу Христово, Црква подсећа
сваког човека који долази на свет да ће Христос опет доћи о Свом Другом доласку „да суди
живима и мртвима“ (1Петр.
4, 5) и да „Његовом Царству неће бити краја“ (Лк.
1, 33).
15. У
савремено доба, као и одувек, пророчки и пастирски глас Цркве, као искупитељска
реч Крста и Васкрсења, упућује се срцу човековом и позива га, заједно са
Апостолом Павлом, да пригрли и живи оним „што
год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што
год је достојно љубави, што год је на добру гласу“ (Флп. 4, 8). Црква
истиче жртвену љубав Њенога Распетог Господа као једини пут ка свету мира,
правде, слободе и солидарности међу људима и народима, којима је једина и
коначна мера Господ који је жртвован за живот света (уп. Откр. 5, 12), то јест
бескрајна Љубав Бога у Тројици, Оца и Сина и Светога Духа, Којима да је слава и
моћ у векове векова. Амин.
Превео
протопрезвитер Гајо Гајић
Константинопољски Вартоломеј, председник
Патријарх Александријски Теодор II
Патријарх Јерусалимски Теофил III
Патријарх Српски Иринеј
Патријарх Румунски Данијел
Архиепископ Нове Јустинијане и свега Кипра Хрисостом
Архиепископ Атински и све Јеладе Јероним II
Архиепископ Варшавски и све Пољске Сава
Архиепископ Тирански и све Албаније Анастасије
Митрополит Прешовски и свих Чешких земаља и Словачке
Растислав
И остали Епископи Најсветијих помесних аутокефалних Праовославних
Цркава
